A da konačno i mi priznamo?!?

To što ću ja ovih dana napuniti trideset godina nije neka spektakularna stvar za sve vas koji ovo čitate, ali meni je bitno da vam to pomenem da bi smo se što jasnije razumeli u nastavku priče.

Dakle, 14. juna 1981. godine rodila sam se ja. Kažu bilo je lepo i nekako tužno istovremeno jer tog trenutka moj tata nije mogao sa mojom mamom da podeli radost mog dolaska na svet  jer je, zaboga, bio mobilisan zbog „pooštrene“ političko – bezbednosne situacije na Kosovu i Metohiji, gde sam i rođena. Moj tata nije vojno lice, nije ni policajac ali je bio jedan od hiljade ljudi koji su išli na vojne vežbe i bili mobilisani kad god se dalo naslutiti neko sranje ( piiiiiiiiiii….cenzura) na mestu koje patetičari  često umeju da nazovu srcem Srbije. Ja bih dodala da je Srbija rođena sa srčanom manom, koja nije adekvatno lečena.

Elem, vratimo se mojoj „ličnoj“ drami. Prvi dan u školi….. pošto sam nekako po ličnom opredeljenju uvek bila štreberka, za mene je taj polazak u školu, te 1988. bio od velikog značaja, ali baš nisam očekivala TV kamere i dramu koja je usledila. Naime tada se u svim školama odvijalo nešto čemu se mi Srbi danas tek učimo, pravi proevropski politički marketing. Deca albanske nacinalnosti (obratite pažnju, kako zvučim politički korektno), su kao pokošena padala jer su ih zli Srbi otrovali vodom, kako bi valjda etnički očistili Kosovo, to su reči koje su odzvanjale tih dana u mojoj glavi. Prvi put sam ih čula i prvi put sam ukapirala da nas tamo ima raznih oni koji su otrovani i zovu se Albanci i oni koji nisu a zovu se Srbi. Tu sam ja shvatila zašto smo mi Srbi nebeski narod, jer smo svi mi u toj istoj školi, pili tu istu vodu sa iste česme, a ništa nam nije bilo dok su ova druga deca, koja nisu imala sreće da ponesu epitet „nebeski“, padala kao pokošena pred kamerama inostranih i domaćih TV stanica.

Povremene demontracije, bez zadržavanja u večernjim satima, podeljen korzo na srpski i albanski deo, povremeni incidenti… činili su svakodnevnicu života  u srcu Srbije. A onda bombardovanje i posle bombardovanja rat. Ne bih vam iznosila detalje, ali te 1999. godine, na svoj 18. rođendan, shvatila sam da je za neke rat završen a za neke je tek počeo.

Na mom rođendanu bilo je par ljudi, ostali su već spakovali najosnovnije i otišli. Oni koji su prisustvovali pričali su o tome ko je ubijen, ko je kidnapovan i ko je sledeći…. Nakon par dana i moja porodica je napustila grad gde sam rođena, ostalo je sve istorija…. Da apsurd bude veći, kada smo u krugu najbližih 17. februara 2008. godine proslavljali moju veridbu, u svim gradovima na KiM se takođe slavilo. Proglašena je nezavisnost.

Dragi moji, prijatelji i zemljaci, koji ćete me razumeti i svi vi koji ćete me osuditi nakon narednih rečenica, morate da shvatite da se „slučaj Martinović“, dešavao svima nama i da se mnogima još uvek dešava. Koliko god zvučalo banalno princip je ostao isti, a mi smo svi bili po malo Martinović, a da možda nismo ni bili svesni toga.

Podržavam u potpunosti izjavu gospodina Ivice Dačića (mada ne mogu da verujem da sam ovo rekla) o podeli Kosova. Cenim ljude koji govore o onome o čemu svi šapuću. Muka mi je od licemera i lažnih patriota koje delim u dve kategorije. Prva su oni koji nikada nisu prešli naplatnu rampu na Bubanj Potoku, a kamo li kročili na tle KiM, oni koji su Gračanicu videli samo na razglednici, ali zato svoj patriotizam iskazuju razbijanjem izloga i krađom beogradskih butika.

Kosovo se ne brani ukradenim patikama, drage moje patriote, a druga kategorija je “fenomen“ koji ne postoji nigde u svetu. Ove patriote su svoje stanove, njive i celokupnu očevinu i dedovinu dobro unovčili, kupili pozamašne kvadrate raznoraznih nekretnina po Srbiji i onda su se u stilu velikih patriota vratili u srpske enklave, kako bi ljudima koji su zaista ostali na svojim ognjištima solili pamet i primali duplu platu, kosovski dodatak i koristili raznorazne benificije koje bi po pravilu trebalo da imaju oni koji su ostali u svojim domovima, jer nisu imali gde.

I šta sada, treba da glumimo da imamo ono što davno nije naše. Da nije vremenske prognoze na RTS, današnja deca ne bi ni znala da postoji Priština. Ajde da progutamo knedlu i nađemo kompromis, kako god se on zvao, zarad opšteg dobra, a ne da se zavaravamo.

Uz dužno poštovanje prema svim žrtvama i njihovim porodicama, ajde da konačno i mi sami sebi priznamo da možda ne bi bilo loše da srce Srbije radi sa pola kapaciteta uz svu moguću medicinsku negu, bolje je i to nego da prestane da kuca.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s