Predizborni azil na Jamajku

INTEZIVNO razmišljam ovih dana o predstojećim izborima. Priznajem od „onih“ promena glasala nisam. Nije to u redu, jer ako ne glasaš onda ništa ne menjaš, ali ja sam prosto ukapirala da nakon što su promene pobedile na izborima, ništa se bitno nije promenilo u našim životima, tako da su izbori samo puko trošenje para i prilika za rokadu funkcija izvesnih likova koji su na političkoj sceni od kako sam ja stekla pravo glasa, a nečije karijere su čak i starije od mene.

Nije problem što se neko bori za vlast, sa tim se nekako i nosim, ali me izluđuje kad neko u svojoj borbi vređa intelegenciju ovog napaćenog naroda, kada PR timovi misle da su doktorirali na predmetu „ispiranje mozga“ i kada misle da im narod veruje.

Nisam u politici iz tri razloga, prvi je što smatram da nije etički jer se kosi sa mojim zanimanjem,drugi razlog je taj što mi je istina na prvom mestu (u prevodu loše lažem) i treći taj što nikada ne bih mogla da budem poslušni partijski vojnik koji po svoje mišljenje ide kod stranačkog vođe. Sve ovo, da se razumemo, smatram za privilegiju,zahvalna sam svevišnjem na tome, ali …..

Uvek ima nešto što čoveka izjeda, a mene izjeda činjenica što političari (od predsednika mesne zajednice u Pizdarevu do predsednika države) novinare tretiraju kao moćno oružje sa kojim vešto rukuju, pucaju, ranjavaju, pa čak i ubijaju…. Imam ja i prijatelje među političarima, ali i političare među prijateljima, razgovaramo često na ovu temu i bez obzira na moju iskonsku potrebu da stalno branim profesiju i kolege, stalno do mene dopiru informacije sledećeg tipa: „on naplaćuje tekst 50 evra“, „ma njoj su zaposlil sina“, „on se prodaje za jedan ručak“…. i tako u nedogled. Naravno oni dupeuvlakači (da prostite na izrazu) često sebi daju zapravo da priču oboje rečenicom koja loše utiče na moj nervni sistem „naravno tebi svaka čast“!!!

Elem, u zemlji Srbiji je sve moguće, ne sporim, ali se pitam da li je sve tako crno, nisko i prljavo? Želim da verujem da nije, volela bih da nije, ali sa druge strane osećam da jeste. Danas sam razgovarala sa koleignicom  čija ramena su često okupana mojim suzama i još uvek me boli taj razgovor. Upoznala nas je moja pokojna prijateljica koja me je naučila mnogo čemu u životu, pa i poštenom novinarstvu. Slušala sam je i imala želju da je preko telefonske žice („filujem“ malo, telefon je bežični) zagrlim i kažem joj da nije sama, da u Srbiji i dalje ima novinara koji rade svoj posao i da ne mogu političke nakaze da upropašćavaju život ljudima (a kamo li novinarima) ali ja sam uglavnom ćutala i bodrila je glupim rečenicama tipa „saučestvujem u tvom bolu“, „drži se“ i slične bljuvotine koje su nekontrolisano klizile iz mene. Zašto? Nemam pojma, valjda zato što se svi prodaju, valjda zato što i najveći imaju svoju cenu, ali najviše zato što u svojoj prodaji pokušaju da prodaju i ono što nije njihovo, a to je nečiji obraz. I zbog toga planiram da aziliram na Jamajku…..

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s