Kasaba na jugu

Uvek me je izluđivalo kada se za grad u kome živim kaže da je kasaba. Uglavnom ljudi koji ovom rečju opisuju grad, (Vranje zvanično ima status grada) obično ovu reč upotrebljavaju kao nešto pogrdno.

Priznajem da bolujem od ničim izazvanog lokal patriotizma i uvek se nerviram kad se neko obruši na grad koji volim. Elem, moja dijagnoza nije samo hronični lokal patriotizam prateća bolest je pogled kroz ružičaste naočare i onda mi je sve lepo ili bar ne toliko ružno da sa gorčinom u glasu izgovorim kasaba, kad me iznervira neka pojava, neki političar ili činjenica da u gradu ne postoji ni jedan pristojni tržni centar, a kamo li nešto ozbiljnije.

Samo kratko podsećanje kasaba je reč turskog porekla, u značenju: mali grad, gradić, varošica, dakle ništa ružno, bar ne meni,nekako  možda i poetski i romantično. Zar ne?

Da bi se u otomanskom carstvu neko naselje moglo nazvati kasabom bilo je neophodno da poseduje džamiju, mekteb, hamam, a ponekad i han.Dakle ni kasabom se nije moglo bilo šta nazvati, već se valjalo zaslužiti.

Jednog vrelog julskog dana ja i moj muž smo se vozili gradom, kasabom, varošicom ili kako god vam je drago.

Vrelina letnjeg vikenda zatvorila je prozore i vrata kuća i kućica koje lagano nagriza zub vremena. U baštama kafića tek nekolicina mladih ljudi ispija svoju prvu jutarnji kafu iako je podne već prošlo. Sve je nekako pusto, sablasno mirno i tiho.

I nekako u toj tišini i vrućini, moj um se bori sa hroničnim bolestima, prska ružičasto staklo na naočarima za sunce i shvatam da je kasaba možda i superlativ za ovaj gradić koji samo propada, tone i čini mi se nestaje.

Ne postoji ni jedna gradska ulica koja se ne može pohvaliti makar jednom rupom koja ukoliko niste pažljiv vozač može da vam reši kamen u bubregu.

Puni kontejneri na plus 40 stepeni dodatno vrše udar na moždani sistem,a mene lično izluđuje ovaj kasabski marketing sistem koji podrazumeva da na pekari posbno bude naznačeno „Imamo vruć burek“, da na poljoprivrednoj apoteci stoji natpis „Vršimo upis pilića i ćurića“ , a svako malo na izlogu nekom ugledam „Popus“ ili „Imamo svežu ribu“.

Ali kad smo kod ribe, ona fakat uvek smrdi od glave.E, taj smrad nas je doveo ili ti bolje rečeno mnoge odveo odavde. Političari nam godinama prodaju maglu i pričaju o prosperitetu, razvitku i stranim investitorima, dok mi čekamo. Propada stolarija na kućama građenim sedamdesetih, probadaju trotoari tu gde ih ima, komunističko sive fasade postaju crne, a kafići i kladionice niču kao pečurke posle kiše.

Jumko,Koštana i Simpo su samo pojmovi koji se koriste za neka srećna, sada već tako daleka vremena , jer od njih je grad živeo. Od kada ih nema, na ovaj ili onaj način, grad je u komi iako mu srce i dalje kuca,čini se da vitalni organi otkazuju jedan po jedan.

U Vranju je promeniti vodovodne cevi u jednoj uličici,filozofija koja podrazumeva, kredite , projekte, spektakularne najave i obavezno haos posle zamene istih kome je predhodila sedmodnevna nestašica vode.

Šetalište koje podrazumeva desetak minuta laganog hoda u Vranju se uređuje godinama i takođe podrazumeva etape, projekte, vodovodne i kanalizacione cevi, te nabavku klupa koje će uskoro biti polomljene.

Vranjanci recimo uopšte nemaju problema sa bahatim komunalnim policajcima, ne zato što nisu bahati, već zato što su vrsta koja se retko sreće.

I tako dan za danom, obećanje za obećanjem, izbori za izbore, nove i stare vlasti a kasaba tone i propada, bez nade da će se nešto promeniti, jer sve da pomenuti pokojnici Simpo, Jumko i Koštana da vaskrsnu za nas nema nade.

Pitam se , najozbiljnije, bez foliranja i ironije zašto?