Drugarici…

Ne volim o bilo čemu da pišem kad neko to od mene traži. Znam da je bio jul, znam da je bila 2011. godina i znam da smo tada izgubili Slađu, drugo sam zakopala duboko u svojoj podsvesti.

Danima Radoman Irić insistira da „napišem koju reč“ o njoj i tako ja danima pokušavam da napišem i shvatam da to već godinama radim, bezuspešno pokušavam.

Od kako je tog vrelog julskog dana naša Slađa umrla, ja se nikada nisam usuđivala da o njoj pišem, retko kad i retko s kim je i pomenem.Uvek sam se bojala da kažem i pokažem koliko mi nedostaje, jer smatram da je mnogo teže Akiju njenom sinu, Negovanu njenom mužu, Draganu njenom ocu …

Bilo bi lepo da i sada mogu rečima da opišem koliko mi ta žena nedostaje. Naučila me je da kuvam, da se suočim sa problemima, vratila me je u novinasrtvo u trenutku kada sam odlučila da od njega odustanem. Ja sam nju naučila da se zabavlja i pije kafu nedogled. Bila je to neobična razmena dobara i bilo je to kratko, neobično i jedno od najkvalitetnijih prijateljstava u mom životu.

Mogla bih na desetak stranica da vam pišem o tome koliko je ona bila dobar novinar i kako je živela za taj posao a ne od tog posla, ali nema svrhe ,oni koji treba to već znaju.

Međutim, imam utisak da je malo njih uspelo da sazna koliko je ona bila dobar čovek, koliko je želela najbolje za ljude iz svog okruženja, koliko je brinula o svima, koliko nikoga nije želela da povredi. Valjda je zato i tako otišla, bez reči i bez želje da istinu o svojoj bolesti podeli sa najbližima.

Nje nema već dugo, pet punih godina je prošlo, setim je se često, sve češće sa osmehom.

Zbog toga sam odlučila da umesto hvalospeva o njenom radu sa vama podelim jednu priču koju mi je ispričila tokom šetnje Vranjskom Banjom, dok su naši momci pecali, samo par dana pre nego što je zauvek otišla od nas.

Bila sam zabrinuta oko toga kako renoviranje kuhinje zbog nedostatka novca ide sporo, razglabala sam o tome kako živimo u ludom vremenu nesigurnosti, kako se bojim da sutra neću moći deci najosnovnije da priuštim, ona me je slušala pažljivo sa nekim čudnim blagim osmehom na licu, a onda mi je ispričala priču koje se uvek rado setim kada dobijem napad panike u smislu „šta ćemo, kako ćemo“,nove zavese, nove cipele ili torba.

Od kako je saznala da će roditi bebu, Slađa je sanjala o onim svemirskim bebi kolicima…velika korpa za odlaganje stvari, čvrsti točkovi, suncobran, kišobran ….ma garsonjera prava.

U tom nekom ludom vremenu dok je čekala da Aki dođe na svet ta kolica prosečna srpska porodica mogla je samo da priželjkuje. Ali, ona se zbog tih kolica jedila, samo onako kako to mogu trudnice i stalno razmišljala o tome kako da ih priušti sebi i bebi.

Elem, pošto je Aki došao na svet, a deda odlučio da unuku pokloni kolica, a ćerki ispuni želju Slađa je sa pravim malim bogatstvom otišla do prodavnice i ubrzo shvatila, da su kolica prevelika, preteška i krajnje nepraktična jer je majci gotovo nemoguće da ih pomeri. Kupila je mnogo jeftinija, lakša i praktičnija kolica, baš onakva kava su joj trebala.

Eto …. Ja sam tada od nje naučila još jednu važnu stvar da se često nerviramo i priželjkujemo nešto što nam u stvari uopšte i ne treba.

Slađana Veljković i bez ovakvih priča, koje služe za lično pražnjenje i suočavanje sa bolom, živi u našim srcima. Na nju stalno misle članovi njene porodice, kolege iz Vranjskih o kojima je uvek pričala sa sjajem u očima, kolege iz Večernjih novosti …..njene drugarice i svi oni ljudi kojima je pomogla, a nikada nije želela da se o tome govori.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s