Ruža koja nije uvela u smrdljivom pozorištu

Predstava „Ruža,uvela“ pozorišta „Bora Stanković“ iz Vranja napravila je najveći uspeh u istoriji vranjskog teatra, jer su upravo oni ljudi koji su izašli na scenu i oni koji su ih podržali iza scene briljirali na  festivalu profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“.

Osim što želim da im čestitam i da kažem „znala sam“ jer ovo je predstava koja će osvajati sve festivali i treća ozbiljnija predstava u novijoj istoriji vranjskog teatra koja je već na premijeri pokazala da će obeležiti ovogodišnju pozorišnu sezonu u Srbiji.

Elem, sve je to lepo čak i mi obični smrtnici koji često iz petog reda u Domu vojske pratimo rad ovog ansambla pucamo od ponosa, moram da se zapitam kako neki ne pocrvene od sramote.

Za neupućene kratka retrospektiva: zgrada pozorišta stara 120 godina izgorela je u leto  2012.godine jer je u susednoj diskoteci podmetnut požar (ko je uopšte dozvolio diskoteku u dvorištu pozorišta). Još tog jutra kada je sve bilo prah i pepeo čulo se obećanje da će grad zgraditi novo i lepše pozorište i to do oktobra kada se održavaju Borini pozorišni dani.

Od tog jutra prošlo je mnogo Borinih dana i čulo se mnogo glupih i lažnih obećanja, a jedna od onih zgrada koje se renoviraju prosečno jednu građevinsku sezonu postala je svojevrsni „Skadar na Bojani“, koji je trpeo kašnjenje izvođača, nedostatak para i na kraju korišćenje zabranjenih materijala nekakvog oplatola, zahvaljujući kome su našem pozorištu nalepili prefiks „smrdljivo“.

Ne mogu, a da ne pomenem da se Srbija tog leta gospodnjeg kada je u plamenu nečije ludosti potpaljene političkim strastima stradalo pozorište ustala na noge i prikupila novac za obnovu teatra koji nosi ime najpoznatijeg Vranjanca Bore Stankovića.

Neka ostane zapisano da je preko 200 pojedinaca i ustanova do sada uplatilo silne milione koji na namenskom računu čekaju „dekontaminaciju“ smrdljivog pozorišta, a posle valjda i nešto urade po pitanju izgradnje, a možda i ne.

U međuvremenu glumci i ostali ljudi koji teatar čine, ponašaju se kao da je sve u najboljem redu, vođeni idejom „da umetnost ne zaćuti“ oni stvaraju, vežbaju gde god im kažu, scena je za njih misaona imenica, improvizuju i rade srcem, dušom i glavom.

Rezultat tog rada je upravo i predstava koja je u umetničkom smislu pokorila profesionalce na Joakimu „Ruža uvela“. Reditelj koji je nepogrešivo podelio uloge, koji je scenu smestio van scene i koji je verovao da Borina dela i vranjski glumci mogu bukvalno izdignuti teatar iz pepela.

Nisam vešta u ocenjivanju umetničkog rada, govorim kao deo publike i kao neko kome su ti ljudi, ta grupica entuzijasta kojoj su se da me izvinite izređali silni politički delegirani direktori, mnogo dragi jer vole svoj posao i rade ga uprkos svemu.

„Narodnu dramu“, su pokušale da uguše „Tri sestre“, na kraju je i „Ruža uvela“. U međuvremenu onako amaterski uleteo je i „Vođa“ da zavede red i sve to nije dovoljno da se neko pokrene i kaže aman, ti ljudi koji stvaraju i još važnije stanovnici te kasabe na jugu zaslužuju jednu ne mora zgradu, može i zgradicu u kojoj će pozorište živeti.

Ciglu po ciglu da smo svakog dana za ove godine gradili, pa mi bi smo iz temelja novu zgradu napravili, ali ko pita nas mi smo samo ljubitelji umetnosti na daskama koje život znače, a oni koji odlučuju imaju pametnija posla.

Samo da vas na kraju podsetim, upravo vas koji odlučujete, koji se pitate i koji živite od para poreskih obveznika da ne zaboravite „Dugujete nam pozorište“.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s