Tako prokleto srećna

Krenula sam na posao i krajnje nenamerno primetila da je stigla jesen. Sve one čarobne boje jeseni su obojile gradski park kroz koji sam tog jutra prolazila premotavajući u glavi film problema koji su me snašli.

Bio je ovo jako loš mesec, za mene, moju prodicu i sve ljude koje volim i spadaju u kategoriju prijatelji. Moj mozak u jednom trenutku nije mogao da podnese toliko loših informacija koje su stizale sa svih strana.

Valjda zbog toga nisam uspela da uživam u početku godišnjeg doba kojeg obožavam. Gledala sam oko sebe i u jednom trenutku dok se sunce probijalo kroz granje drveća, onako borilački pomislila sam da ne vredi odustajati, jer uvek dođe momenat kada te sunce ponovo ogreje.

Čak sam uspela da se nasmešim i u nozdrvama prizovem miris pečenih paprika i tek posečenih drva. Volim taj jesenji haos, kada se svi valjda nam je to u prirodi pretvaramo u krtice.

U tom razmišljanju nekim čudom ispred mene se pojavljuje poznanica. Trgla me je njena pojava iz razmišljanja. Priznajem da se u meni pojavio tračak ženske ljubomore dok sam gledala taze isfeniranu kosu, negovane nokte, mantil iz nove kolekcije i preskupe cipele. Valjda sam osetila grižu savesti što sam zavidela ženi na tome što je lepa i negovana, dok ja pokušavam da se prisetim kada sam poslednji put otišla kod frizera, pa sam joj se srdačno osmehnula i upitala je „Kako je, šta radi, što se ne javlja“ …..

Sada dok pišem ove redove, ne mogu a da se ne zapitam šta mi je to trebalo u životu,ali očigledno mi je i te kako trebalo.

„Kako da ti se javim, ne znam gde mi je glava, problemi na poslu, problemi u kući, ovaj moj našao drugu i otišao, deca u pubertetu samo svoj interes gledaju, a ti, ti si tako prokleto srećna. Imaš muža, dete, posao, cveće na terasi ti je uvek bolje od mog i nije te briga ni za šta“, odgovori mi žena u jednom dahu. Priznajem da me je zaboleo njen ton, ali me dirnula njena neposredna iskrenost i nekontrolisani napad ljubomore.

To je jedna od onih situacija, kada vam je toliko neprijatno, da vam dođe da se izvinite zbog sopstvene sreće.

Dobila sam napad da joj kažem, da joj ispričam, da joj se požalim, ali sreća pa je razum pobedio i pogledala sam na sat i rekla da žurim.

Koračala sam kroz grad i razmišljala o svojoj „prokletoj sreći“, a nisam puno o njoj razmišljala u poslednje vreme, kada se loše stvari dešavaju one dobre se uzimaju zdravo za gotovo ….uvek je tako, ali hvala nebesima na slučajnim susretima i ljudima koji te „ošamare“ tvojom rukom i podsete te na sve što imaš.

Tako prokleto srećna nastavila sam da u glavi prebrojavam obaveze, da brinem ozbiljne brige i bavim se onim perifernim stvarima, tipa kako poplaćati račune, a onda sam osetila grižu savesti jer deset dana nisam ni pogledala cveće na terasi.

Biti prokleto srećan je stvar izbora, a ja ja sam zaboravila na taj izbor jer sam izabrala da brinem….

Još jednom hvala ti draga ženo što si me podsetila na jesen u mom sokaku, na njega pored koga se budim, na mojoj tako puno željenoj mrvici koja raste u divnog dečaka, a i na moje cveće na terasi, koje ću politi i nađubriti čim se s posla vratim.

Advertisements

One thought on “Tako prokleto srećna”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s