Od kako se pojavio poziv za šetnju Vranjem u cilju skretanja pažnje na problem akušerskog nasilja, javni život koji se uglavnom odvija na društvenim mrežama postao je poligon za nove teorije zavere, za neminovni upliv politike i što je najgore, ako mene pitate, za sadističke ispade takozvanih „branitelja sistema“. Žene koje su progovorile nazivaju se „feministkinjama“ kao da je to neka bolest, žene koje su rekle da imaju dobra iskustva na porođaju sa istim žarom se vređaju i nazivaju „razmaženima“… I tako … shvatam samo da ne postoji mera, da ne postoji granica i da ne postoji želja da se nešto iskreno promeni. Kada se dogodio poslednji slučaj u Vranju, slušala sam ispovest žene i hvatala beleške, priznajem vraćala sam filmove u glavi. Ali, o ličnim iskustvima drugom prilikom, ja za razliku od ovih hrabrih dama koje izlaze u javnost nisam u stanju da se vraćam tome, gurnula sam to ispod parketa, stavila tepih, pa fotelju preko, tako mi je bilo lakše. Onda sam pozvala načelnika Ginekologije koji se nije javio, a onda i direktora Zdravstvenog centra sa nadam da se i on neće javiti. Javio se, saslušao i nije nikome sudio, nije rekao jeste ili nije, rekao je sve će se detaljno ispitati… Pomislih, nemoguće. A, nakon toga su krenuli, jedan policajac, jedan sveštenik, jedan lik iz parka, nemam pojma kako se zove srećemo se dok šetamo pse i shvatim da ipak ima muškaraca koji su uslovno rečeno „normalni“. Jedan od njih mi je rekao, vi žene brinete o životu deteta koje nosite, a mi smo nemoćni dok ste tamo „zatvorene“, a brinemo o dva života do kojih nam je stalo.Baš me je to nekako nateralo da razmislim o svemu. Ima ljudi koji bi bukvalno kamenovali žene koje su otvoreno pričale o problemima, ima onih koji tvrde da se to dešava od kada postoje porodilišta, a ima i onih koji su mišljenja da je iza svega politika. Ova kaša od misli koju sam podelila sa vama treba samo da vam pokaže da nije jednostavno ništa promeniti, da jedna šetnja do porodilišta verovatno neće ništa epohalno doneti, da će i ta podrška pružena onima koji rade savesno ostati u senci, sredina je nešto što ne umemo, mi ili volimo ili mrzimo. Preko hiljadu ljudi je na društvenim mrežama objavilo da je zainteresovano za šetnju protiv akušerskog nasilja, verovatno ih neće biti toliko jer izgovora je uvek na pretek, subota, pijaca, školska priredba, Sveti Sava i slično … Nebitno je na kraju krajeva, svako po ličnoj savesti. Najbitnije je što je jedna žena čije dete i danas nosi beleg na glavi od „vađenja iz stomaka“, koja pantalone retko može da nosi iako je prošlo 14 godina od porođaja, odlučila da kaže STOP. Zbog te žene, zbog svih žena ovog sveta, zbog onih koje su prošle i prolaze kroz porođajne sale, zbog svih savesnih lekara koji se stavljaju u isti koš sa onima koji na šamar u porođajnoj sali gledaju kao na medicinski poduhvat prošetajmo u subotu, tiho, bez reči, bez govora … Neka tišina govori, pa je neko možda i čuje.
Jelena Stojković 